Novosti

Da li je 500 evra suviše mala nagrada za dizajn etikete na vinskoj ambalaži?

Jutros smo objavili međunarodni poziv vinarije Tikveš i Skopske nedelje dizajna (Skopje Design Week) za izradu dizajna etikete za vino Chardonnay, za koji je prva nagrada 500 evra. Zbog brojnih komentara u kojima se govori o tome da je nagrada suviše mala za jednu tako ozbiljnu kompaniju, odlučili smo da pitamo i “drugu stranu” – profesionalce koji se dizajnom bave duži niz godina.

[divider]Ivan Ćosić, Plain & Hill www.ivancosic.rs [/divider]

U ovom konkretnom slučaju se postavlja nekoliko pitanja i nekoliko mogućih scenarija šta se gubi, a šta dobija u celom slučaju. Nadam se da ću svojim viđenjem približiti malo svima šta je sve u ovom slučaju u redu a šta nije, odnosno šta je moglo bolje.

Prvo i najosnovnije ovde je u pitanju samo jedna etiketa. Nemojmo to zaboraviti. Znači uz nju ne ide ni knjiga standarda, niti ceo koncept rebrendiranja, ništa dodatno. Samo jedna etiketa, sa znakom vinarije koji je već unapred određen, prema nekom senzibilitetu koji Tikveš već ima. Ako bismo računali po nekom prosečnom dizajnerskom satu od 25€ dobijamo 20 radnih sati da se napravi jedna etiketa. Smatram da je to više nego dovoljno.

Kada bi u pitanju bilo rebrendiranje cele linije Tikveš proizvoda, to bi svakako zahtevalo daleko veći budžet, ali bi se i tu verovatno pokrenula procedura standardnog agencijskog “pitcha”, gde bi onda birali ko radi finalnu verziju, samo što se budžet menja.

ivan_cosic

Što se tiče komentara da se nijedan ozbiljan dizajner neće baviti ovim, želim samo da kažem da je konkurs otvoren za “sve dizajnere” a ne za “ozbiljne dizajnere” sa jedne strane, a takođe i da podsetim na činjenicu da je prosečna mesečna plata dizajnera u prosečnoj marketing agenciji u Beogradu od 500-800€ što znači da bi ovde za jednu etiketu dobio skoro celu platu.

Konačno dolazimo do toga: Šta je Tikveš mogao bolje da uradi?

Po mom ličnom mišljenju, u samoj ideji ništa (a to je ono što javnost kritikuje) ali u samoj realizaciji dosta toga, a najmanje tri stvari:

  1. Da osmisli posebno vino, poseban naziv, sa posebnom kupažom, nešto kao “specijalna serija” i da njoj dodeli novu etiketu. Tako da umesto Šardonea, za koji prosečan potrošač očekuje da bude u istoj liniji brendinga i dizajna kao i sva ostala vina iz ponude bude neko specijalno vino koje je takvo i unikatno samo po sebi i unikatno u odnosu na ostale u pogledu etikete.
  2. Da sam konkurs u skladu sa novim tehnologijama i “crowdsourcing” principu postavi na neki od internacionalnih sajtova ovog tipa kao što su 99designs, crowdspring, ili čak na naš domaći greendesign. I dalje bi koncept bio isti, samo što bi pristup bio manje tradicionalan, i delovali bi znatno modernije
  3. Konačno da umesto ograničavanja na “10 najboljih” izlože znatno više radova na samom događaju, jer sam siguran da će dobiti više od 10 kvalitetnih rešenja, te da u samom konkursu preinače “10 najboljih” u “sve koji su ušli u uži izbor”.

[divider]Miroslav VujovićGraforidža [/divider]

miroslav vujovic graforidzaZa pohvalu je to što je vinarija Tikveš uopšte raspisala javni konkurs za dizajn etikete vina, jer se neretko dešava da takve stvari završe kod “malog iz komšiluka koji zna sa kompjuterima”. No, menadžment kompanije očito ne poznaje osnovne postulate koji se tiču prodaje, što je oblast koja nema veze sa finansijama, već je jedna od ključnih funkcija marketinga i usko je vezana za procenu navika i ponašanja potrošača.

Ako možemo da konstatujemo da se pri kupovini srpski potrošači uglavnom vode jefitnoćom, a ne dizajnom (koji indirektno pokazuje red veličine uloženih sredstava u razvoj brenda), onda se to ne može reći za strana tržišta, gde je planirana prodaja ovog vina.

Iako su tržišna “snaga” i trajnost kompanije važni kriterijumi za određivanje visine nagrade za pobedničko rešenje, ni pravljenje paralela sa godišnjim profitom kompanije takođe “ne pije vodu”, jer je to njihova interna stvar.

Najveći kriterijum za određivanje nagrade treba da bude planirana “snaga” brenda za koji se dizajnira etiketa, a potom i emocija koja treba da se stvori kod potrošača. No etiketa je samo jedan od elemenata komunikacije sa potrebnom javnošću, i pošto je ona u ovom slučaju prva u planu za redizajn vina, ona treba da odredi čitav jedan manir koji će se dalje provlačiti kroz ostale elemente, poput flaše, čvrste ambalaže i drugih stvari.

Pravdanje ekonomskom krizom je pohabani izgovor, posebno u inostranstvu, na čijim tržištima je planirana prodaja. Sve u svemu, logično je da je nagrada bila barem duplo veća, no i ova ponuđena privući će dosta dizajnera, ali se ne sme smetnuti s uma da uz kvantitet ne ide uvek i kvalitet. Jednom je neko pametan rekao: “Sačekajte da vidite koliko skupo će vas izaći jeftin dizajn”.

[divider]Darko Vidić, GreenDesign www.greendesign.rs [/divider]

darko_vidicDa li je ova suma suviše mala? Sve zavisi od toga koliki su profiti Tikveša. Ako je konkurs već međunarodni onda su mogli da se ponude i nešto više novca – zbog stila, nivoa.

Zamislite da, primera radi, neki od međunarodnih teleoperatera napravi konkurs za dizajn plakata i ponudi nagradu od 200 evra. Prosto: ne ide uz veličinu njihove kompanije.

S druge strane, ako pogledate realno, 500 evra zaista nije malo. Ipak – u praksi ne priliči jednoj kompaniji poput Tikveša da ponudi tek 500 evra.


Šta vi mislite, da li je 500 evra suviše malo, ili sasvim dovoljno za ono što kompanija Tikveš traži?

O autoru/ki

Sandra Kravitz Simonović

Zavisnica od informacija, profesionalni mislilac. Web preduzetnica po opredeljenju, futurista po religijskim shvatanjima. MarketingITD pokrenula da bi imala izgovor da po ceo dan gleda reklame i čita stručne knjige.
Moto: Dom je tamo gde su ti šifre.

7 komentara

  • Profit narucioca nema apsolutni nikakve veze sa cenom rada. Ne mogu da verujem da to neko moze da poveze. Veci debilizam nisam odavno cuo.

  • Ne mogu se konkursi porediti sa normalnim uslovima. Kazete – “bice placen kao za 20 sati rada, a radi samo jednu etiketu”. To je pod uslovom da pobedi. U realnom zivotu mnogo je veca sansa da nece pobediti, tu opciju niste uzeli u obzir?

    Konkursi su za ljude koji vole da se kockaju svojim vremenom, ili su necim motivisani da se kockaju sa vremenom. Zasto ozbiljan dizajner nece ucestvovati:

    1. Verovatno ima nesto pametnije da radi

    2. Ako vec nema sta pametnije raditi, zna da bez feedbacka klijenta sve se svodi na igru na srecu.
    Cime je motivisan da ulozi 100-200E vrednosti svog rada, ako vec kazete da je satnica 25E? Pa ljudi ni sladoled nece da kupuju ako im ne ponude automobil, stan i vilu na Zlatiboru.
    Sve i jedna kockarska igra/igra na srecu za male sanse daje veliki dobitak, ovde to nije slucaj.

    • Ovo je totalno tacno. Potpisujem sve sto si rekao.
      Ovdje se ne radi o dogovorenom poslu vec o natjecaju (nagradnom) sto bi trebalo da je minimum 3-4 puta veca suma od ponudjene da bi ozbiljni dizajneri zagrizli, sta god ko mislio o tome:)

      Sve u svemu neprofesionalizam od Tikvesa/

  • Forma svakog konkursa je izlazak iz konvecionalnog ili vec ustanovljenog korporativnog ponasanja jedne kompanje. On bi trebalo da bude ekstenzija
    ili izlazak u nesto sto sama kompanija ili ne poseduje ili zeli da pokaze svoju
    otvorenost ka novim ideja… Neretko se desavalo da su najuspesnije autore ideja
    na razlicitim konkursima kompanije nagradivale na samo definisanom nagradom vec i samim angazovanjem u kompaniji. Zato se od forme KONKURSA ocekuje da bude nesto posebno.
    Kada pricamo o konkursu za mene licno odmah se kao
    asocijacija nadovezuje ideja MOTIVACIJE a onda i pitanje: zasto bi dizajner
    koji kako kazu u Srbiji ima platu jedne novcane nagrade etikete skromnog
    konkursa, ucetvovao na takvom konkursu? Jedan od prvih pokazatelja, za mene, koliko je klijent ozbiljan i veruje u svoj projekat jeste i cena koju je spreman da
    plati. U tom smislu koncept 99 designs ili slicnih sajtova mi se licno ne
    dopada jer daje mogucnost i otvoren je za sve dizajnere, u tim situacijama
    klijent uglavnom dobije gomilu nicega… polupismenog dizajna i onda ne zna sta
    dalje sa projektom. Ali ako pricamo sa profesionalne strane da li je svrha
    konkursa ili projekta da se uradi sto je moguce bolje ili da se ispuni norma?

    Mnogo je tesko postaviti kreativnu direkciju, art direkciju, postaviti pordukciju a onda to ostaviti da “hendluje” neko drugi… ko jednostavno nije to ni stvorio niti zna kao dalje da vodi projekat. Onda dobijamo dizajn mutante u kojima se mesaju stilovi ili estetika nije u dovoljnoj meri definisana… vizuelni buckuris.

    Graficki dizajner u Srbiji tesko da moze da bude motivisan za konkurs ako je cena za projekta ovog tipa 500 EUR. Pod pretpostvakom da vec ima platu, postavljam pitanje zasto bi je ugrozavao na projektu od kojeg nece da ima “mnogo vajde.” Cak I da je osvoji? Umoran je I nije odmoran za posao za koji je sigurno placen I od kojeg recimo placa kredit… Zato bi to ugrozavao? Ili ako je freelancer, dobar dizajner moze uvek da zaradi sigurnih 500 EUR a ne da se bori za istu sumi fiktivnih.
    Koliko kosta dobar MAC? Ili ako zelite PC? Koliko kosta graficka table za crtanje? Koliko kosta fotoaparat, objektivi? Govorim o alatkama za rad koje su negde prvi uslov za rad za jednog dizajnera… uz alatke tu si i poslovni ili radni prostor sa svim troskovima…

    Da je kompanija kojim slucajem raspisala konkurs za etiketu sa nagradnim fondom od recimo 5000 EUR misim da je to nesto zasto bi se vredelo boriti. A publictet koji bi takva komapnija dobila bio bi daleko veci. Ako podjemo od toga koliko kosta jedan bilbord, ili novinski oglas… Konkursom sa pristojnijim fondom ima li bi sigurnu kapmapnju I promociju. U tom slucaju cestvovali bi najbolji a ne svi… I najbolji bi se borili… Valjda bi to bio pametan cilj kompanije koja raspisuje konkurs… da dobije najbolje od najboljih… ovako najbolji ili ne rade sa nasim kompanijama, ili su u inostranstvu…

Ostavi komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.